Digitalizacija kulturnog nasleđa

Trend digitalizacije industrijskog nasleđa, spomenika kulture, predmeta, objekata, nije nastao samo zato što danas imamo mogućnosti da to uradimo brzo i povoljno, već će imati sve veći realan značaj i u decenijama koje dolaze.

Digitalizacija, to jest pretvaranje fizičkog sveta u računarske 3D modele, otvara nam brojne mogućnosti:

• bezbedno čuvanje kompletne informacije o nasleđu čak i u slučaju gubitka originala

• mogućnost detaljne rekonstrukcije na osnovu raspoloživih informacija 

• kreiranje interaktivnih prezentacija nasleđa koje se mogu razmenjivati putem interneta, koristiti u obrazovanju, prikazivati na sajtu muzeja, itd.

Jednom digitalizovano nasleđe prestaje da iziskuje neposredan kontakt sa posmatračem kako bi se ostvarilo kvalitetno iskustvo i interakcija sa objektom, već postaje vrednost čija "eksploatacija" ne mora više biti vezana za određenu lokaciju, i određenu instituciju. 

Nasleđe postaje integralni deo informatičke revolucije, sa potencijalom da bude sve bliže publici, sve prisutnije i primenljivije za razne aktivnosti, nego ikad ranije.

Obnova i inspiracija

Imali smo kod nas u glavnom gradu primer da spomenici kulture od izuzetnog značaja budu uništeni iz bilo kojih razloga (čak i u mirnodopskim vremenima - setimo se krađe, uništavanja i obnove skulpture "Dečak sa razbijenim krčagom", vajara Simeona Roksandića).

Ukoliko zaokružimo proces digitalizacije ovih dela, enterijera, spomenika arhitekture i graditeljstva, mi ćemo osigurati da uvek možemo da obnovimo, vernije nego ikad, sve što iz bilo kog razloga izgubimo, pa i ono što odlučimo da treba da zamenimo nečim novim.

U praksi je ponekad moguće praviti kompromise u rekonstrukcijama i revalorizacijama arhitektornskih spomenika, i očuvati makar karakteristični deo nasleđa, ali nekada i nije, naročito ako se govori o velikim objektima (London je srušio svoj stari Vembli stadion, Beograd će jednom možda rušiti sajamske kupole). Digitalizacijom ovih objekata mi čuvamo i osećaj njihove grandioznosti za buduće generacije.

Isto tako, skeniranjem arhitektonske plastike enterijera ili fasada mi možemo kreirati bazu modela koje nove generacije arhitekata, scenografa, dizajnera, mogu da koriste za svoje nove projekte kao inspiraciju i nova umetnička tumačenja ili prosto kao motive koji će se pojaviti na nekim novim delima.

VR, AR...

Poseban cilj 3D skeniranja kao inicijalne aktivnosti jeste kreiranje kompletnog virtuelnog modela bilo kog predmeta, prostora, okruženja.

Mi više ne moramo u potpunosti gubiti vezu sa onim što je bilo pre nas, ili je održavati uz puno mašte koristeći foto i video zapise, ili, u nekim slučajevima i samo likovne predstave slikara. Mi sada, uz pomoć digitalizacije i softverske rekonstrukcije možemo do detalja da obnovimo bilo šta, i to tako da posmatrač može da "uđe" u prostor, da "uzme u ruku" predmet od neprocenjivog značaja i vrednosti za jedan narod ili civilizaciju uopšte.

Idemo ka tački u kojoj će svaki student arhitekture, arheologije, istorije, moći da se prošeta Pompejom, padinama Maču-Pikčua, Lasko pećinom, Keopsovom piramidom... u računarskom centru svog fakulteta!

Predmeti Narodnog muzeja u Beogradu, za svakog učenika u Srbiji, biće jednako blizu kao i predmeti muzeja u Londonu, Kairu, Njujorku, Parizu, Sankt Peterburgu, pri čemu, neće između njih postojati ni ograda, ni zaštitno staklo, već će svako moći da ih "dodirne", "okrene", pogleda sa one strane koja se nikad nije mogla videti u udžbenicima 20. veka.

Ali, sve to počinje 3D skeniranjem kao osnovom za dalje modeliranje, softversku rekonstrukciju, renderovanje, prilagođavanje za "VR naočare", itd.

Kapitalni projekti spomenika kulture

Kapitalna dela istorijskog nasleđa, njihova rekonstrukcija i obnova, u svakom gradu, pa i celoj državi, privlače veliku pažnju, stvaraju nesuglasice, oprečna mišljenja, pozornost u vezi sa iznosima investicije, angažovanje stručnih i javnih ličnosti u aktivnostima promocije i javnih debata, animiranja šire populacije...

Pored toga, ovakvi projekti neretko traju i po nekoliko godina pa i decenija (dovoljno je setiti se Avalskog tornja, Hrama Svetog Save, ili Gaudijeve crkve Sagrada Familia u Barseloni - gde je praktično i ceo originalni projekat bio zapravo u obliku maketa uništenim u španskom građanskom ratu 1930-ih).

To je predugo vreme da bi se održavalo interesovanje ljudi i neophodno je kreirati sliku o konačnom izgledu u široj javnosti, a često tamo gde je još i važnije, kod ljudi koji odlučuju. Verna maketa izrađena 3D štampom tako dobija dvojaki značaj:

• predstavlja simbol budućeg simbola

• sama činjenica da je napravljena 3D štampom pobuđuje dodatno interesovanje onih čije učešće je neophodno da bi se projekat priveo kraju.

Arhitektura koja govori

Maketa je uvek korisna u svakom smislu kada predstavljamo arhitektonske spomenike, i nije drugačije ni kada treba da predstavi svoje uzore, repere, ključne objekte koji su pomerali estetiku, ne samo u okviru struke, nego su uspevali odmah da dopru i do najšire populacije i da, uz takvu, široku potvrdu kvaliteta, postanu simboli u prvim godinama svog postojanja.

U obrazovanju svakog arhitekte, istoričara umetnosti, inženjera konstrukcija, enterijeriste, jedan od obaveznih zadataka jeste upoznavanje sa kompletnim graditeljskim nasleđem celog sveta. 

Nažalost, ovo upoznavanje se uglavnom svodi na 2D iskustvo, bilo da je to fotografija u knjizi u biblioteci, ili ekran računara u bilo kojoj rezoluciji. Da bismo objasnili, i, još teže, a još važnije, dočarali nekome prostor, moramo mu ponuditi "opipljivo" iskustvo.

To iskustvo može biti VR okruženje o kom smo govorili, ali, daleko brže i jednostavnije, jeste prestaviti maketu, model, sa više ili manje detalja, sa ili bez preseka i enterijera...

Analiza i planiranje

Kada treba pronaći put između dva ekstrema, veoma je važno imati mogućnost da se situacija sagleda potpuno detaljno. U očuvanju nasleđa jedan ekstrem je kruto insistiranje na nepromenljivosti, a drugi je potpuno ignorisanje svega postojećeg i uništavanje zarad stvaranja nekih novih vrednosti.

Maketa može jasno, pregledno, i stručnjacima i laicima, da prikaže resurse neke lokacije, urbanog područja, pa i celih gradova. Sa kompletnom slikom pred sobom lakše je napraviti granice i kompromise između gubitka svega postojećeg i sprečavanja svega što tek treba da nastane.

Ovo će gradove učiniti življim, u jačoj i neposrednoj vezi sa stanovnicima i posetiocima, jer će neprestano spajati novo sa starim, šarm i funkciju, bez odricanja bilo kog aspekta urbanosti, i bilo koje estetske, emotivne, duhovne potrebe ljudi u odnosu na prostor kojim su okruženi.

Maketa će svakom odmah pokazati šta će se u prostoru dogoditi, sa ili bez intervencije, ili pak naviknuti posmatrača da promena koja treba da se desi nije ni tako ekstremna, ni brutalna, kako se uvek u prvi mah čini...