Sklopovi u SolidWorksu se mogu graditi na 2 načina: Bottom-Up - zastupljeniji pristup kod koga se prvo kreiraju zasebni delovi koji se ubacuju u sklop, pa se onda pozicioniraju pomoću Mate alata; Top-Down - pristup u kome se delovi grade unutar assembly okruženja. Korišćenjem ovog pristupa veze i dimenzije se vezuju direktno za druge komponente unutar sklopova.
Prednosti: izmenom geometrije nadređenog dela, autamatski se menja geometrija podređenog što značajno može uštedeti vreme pri izmenama.
Nedostaci: nastaju reference (veze) koje opterećuju računar i mogu otežati rad ukoliko se radi sa velikim sklopovima.
Faze kreiranja sklopova Top-Down tehnikom:
1. Kreiranje novog dela unutar sklopa
Kreiranjem novog dela, sklop dobija novu komponentu. Ovako kreiran deo postoji kao virtuelna komponenta sve dok se ne sačuva eksterno.
2. Pozicioniranje novog dela u sklopu
Postoje 2 opcije za pozicioniranje dela unutar sklopa:
1. Levi klik u prazan prostor čime se koordinatni početak novokreiranog dela fiksira za koordinatni početak sklopa
2. Odabir postojeće ravni ili površine čime se generiše IN PLACE mejt koji pozicionira frontalnu ravan na odabranu površinu. Korišćem ove tehnike se takođe automatski pokreće Edit Part okruženje i otvara se skica u frontalnoj ravni kreiranog dela.
3. Kreiranje feature-a unutar dela
Kada se refencira geometrija u odnosu na druge delove, kreira se takozvani In-context feature. Ova vrsta feature-a se može update-ovati samo ukoliko je sklop otvoren. Na slici ispod se može videti da je feature referenciran na ivice već postojećeg dela i ukoliko dođe do izmena geometrije postojećeg dela, automatski će se promeiti i goemtrija novokreiranog dela.
Top-Down modeliranje sklopova